Optimalno bi bilo da tri zaposlena izdržavaju jednog penzionera, jer bi tako bila obezbeđena finansijska samostalnost penzijskog fonda. Uprkos činjenici da je za poslednje četiri godine broj novozaposlenih, prema zvaničnim podacima, povećan za 400.000 –odnos broja penzionera i broja zaposlenih u poslednje tri godine i dalje je nezadovoljavajući. Na jednog penzionera dolaze 1,4 zaposlena.
Optimalan odnos trebalo bi da bude jedan prema tri, odnosno, da tri zaposlena „izdržavaju jednog penzionera”, jer bi samo u tom slučaju bila obezbeđena potpuna finansijska samostalnost penzijskog fonda.
Prema rečima Ivana Mimića, finansijskog direktora PIO fonda, sve i kada bi ukupno radno sposobno stanovništvo u Srbiji u ovom momentu ušlo u osiguranje, odnosno našlo posao, maksimalni moguć odnos broja korisnika penzija i broja radnika bio bi jedan prema 2,2.
Dobro je, međutim, što se uprkos tome, izdvajanja iz budžeta za isplatu penzija smanjuju. I to iz godine u godinu, sa 48,2 odsto u 2012. na 35,18 procenata u prošloj godini.
– Ukoliko bi bio izuzet novac namenjen jednokratnoj isplati penzija od po 5.000 dinara, kako je to bilo u 2016. godini , što nije redovan rashod fonda, učešće budžeta u isplati penzija bilo bi još niže – oko 34,2 odsto.
Istovremeno su ukupni prihodi i primanja Fonda, u prošloj godini, ostvareni u iznosu od 583,36 milijardi dinara, što predstavlja 97,67 odsto planiranog novca i što je za 9,42 milijarde dinara više nego u odnosu na 2016. godinu.
Naplata doprinosa veća je nominalno 3,99 milijardi dinara u odnosu na godišnji plan, a 15,33 milijarde dinara od iznosa ostvarenih u prethodnoj godini.
Fond je, dakle, za prošlu godinu povukao 10,15 milijardi dinara manje para iz budžeta od planiranih, čime je učešće neto penzija u BDP u 2016. smanjeno na 11,8 odsto.
Time se Srbija približava onome što MMF od nje očekuje – da učešće penzija u BDP bude 11,3 procenta.
Na pitanje koliko je realno očekivati da Srbija dođe na to da na tri radnika ide jedan penzioner, Ranka Savić, predsednik Asocijacije nezavisnih i samostalnih sindikata Srbije, smatra da to neće biti uskoro.
– Ne verujem u podatak da je za četiri godine zaposleno 400.000 radnika. Treba pitati koliko ih je u isto vreme ostalo bez posla, pa uporediti. Jer, da je došlo do tolikog rasta sigurno da bi već sada i odnos broja zaposlenih i penzionera bio bolji, a ne da stagnira poslednje tri godine – kaže ona.
S druge strane i do odnosa jedan penzioner prema 2,2 zaposlena može doći tek kada se nešto promeni prema poslodavcima.
– Iako je moj posao da branim radnike, a ne njihove gazde, kako očekivati da oni zapošljavaju više radnika, kada osim nameta na zarade, imaju obavezu da plate još stotinu drugih taksi – od ekološke do obaveznog članstva u PKS. Koji poslodavac može sve to da plati, da zaradi i redovno uplaćuje doprinose – pita naša sagovornica.
Isto tako, ne može se povećavati broj zaposlenih, tako što će se slati u penziju oni kojima je ostalo godinu ili dve da se penzionišu, naglašava Savićeva.
Sve dok se, dakle, u tom delu poreske politike, ne napravi otklon prema poslodavcima, kojima će država smanjiti brojne namete od kojih se sama finansira, teško da će u Srbiji na tri zaposlena doći jedan penzioner, što bi bilo idealno, zaključuje ona.