U Srbiji radi 2.031 turistički vodič i 551 turistički pratilac, pokazuju podaci sektora za turizam Sudeći po rastu broja turista, potreba za njima biće i veća. Ista situacija i sa izradom suvenira, poslom budućnosti. Ovde su zarade itekako primamljive, a dobar turistički vodič može da zaradi i više od 1.000 evra mesečno.
Profesijom turističkog vodiča može da se bavi osoba koja ima položen stručni ispit za turističkog vodiča i turističkog pratioca u skladu sa Zakonom o turizmu. Uslovi su da turistički vodič i turistički pratilac bave tim poslom je da imaju državljanstvo Republike Srbije, da znaju srpski jezik, da imaju najmanje srednje obrazovanje u četvorogodišnjem trajanju, kao i da aktivno znaju jedan strani jezik.
U proseku u toku trajanja letnje sezone turistički vodič, za prosečno radno vreme od četiri sata dnevno, koji je angažovan tokom celog meseca može da zaradi i do 700 evra. Zarade su veće kada se rade duže i celodnevne ture na stranim jezicima i tada mogu da pređu i hiljadu evra za mesec dana.
Inače, sat vremena rada profesionalnog vodiča košta 40 evra, ali ona se umanjuje ako se povećava broj sati angažovanja, a takođe zavisi i od toga kolika je grupa. Takođe, bolje mogu da zarade i vodiči koji znaju arapski i kineski jezik, jer su deficitarni a za njima raste potreba.
Željko Petrović (30), rodom iz Valjeva a već, kako kaže, 12 godina živi u Beogradu. Prvi posao turističkog vodiča odnosno turu imao je pre sedam godina, a poslednjih šest to mu je stalno zanimanje. Šajkača, vezena košulja, prsluk, čakšire i opanci njegova je radna uniforma. Odakle ideja da odelo, zameni za šumadijsku nošnju, pitamo ga?
- Ideja za nošnju je i više nego jednostavna, želim gostima da što bolje, približnije i jedinstvenije prikažem našu kulturu, tradiciju, običaje, istoriju. Turistički vodič može da zaradi dovoljno da živi jedan pristojan život u Republici Srbiji samo ukoliko radi ovaj posao non stop kao glavni posao. Zarada mahom zavisi od broja ljudi na turama, zatim od broja samih tura, od sezone da li je leto ili zima. Ja sam od početka karijere vodio ekskurzije i u Grčku, Bosnu, Rumuniju, Poljsku, Litvaniju, Letoniju, Estoniju, Mađarsku, Kambodžu, Tajland, Vijetnam i Maleziju. Radio sam i đačke ekskurzije skoro po celoj Srbiji ali poslednje dve godine najviše radim sa turistima iz celog sveta u Beogradu ali ponekad se opet uputim ka Uvcu, Nišu i Đavoljoj Varoši, Novom Sadu i Karlovcima, Topoli, rodnom Valjevu... - priča Željko.
Jedna stvar strancima nije jasna
U Srbiju dolaze razni profili gostiju, neke najviše interesuje kultura, istorija i znamenitosti, pak druge noćni život, provod, gastronimija, muzeji, priroda, predočava svoja iskustva.
- Moj omiljeni deo posla je njihova pozitivna stvarnost i pozitivna reakcija, ljudi koji putuju po svetu imaju dobro zdravlje, dovoljno novca i dovoljno slobodnog vremena i uživam u mogućnosti i sposobnosti da im to vreme i putovanuje učinim još nasmejanim, potpunijim i zanimljivijim, stranci veoma dobro reaguju na sve što Srbija nudi. Stranci se mahom čude kako su nam kafići i bašte gotovo uvek pune a standard je relativno nizak. Nije im baš jasno kako je živo gotovo svaku noć. Ja im to objašnjavam našim mentalitetom, željom za dobrim druženjem i provodom, ali i upravo niskim standardom koji većini ne dozvoljava da putuju puno po svetu pa se uvek nađe novca da se uživa i druži u sopstvenoj zemlji - kaže Željko.
"Da li je ovo prekoputa Save Crna Gora?"
Ipak, ne znaju svi strani turisti dovoljno o našoj zemlji, a ni o Balkanu, pa se dešavaju i tragikomične situacije.
- Jednom me je jedan gost pitao da li je Crna Gora preko puta Save tamo gde je Novi Beograd, a desilo se čak i da sam trčao za lopovima u narodnoj nošnji, sustigao ih, uhvatio i ispao heroj dana - ističe Željko.
Predrasuda o našojh zemlji je ipak sve manje. Sve više stranih turista posle prvog iskustva, ponovo dolazi u Srbiju. Generalno, kaže naš sagovornik uvek više dobiju od onog što očekuju, pa zato su i oduševljeni.
- Zahvalio bi se svim ponosnim ljudima iz ove zemlje što su uz nas vodiče veoma dobri domaćini, što su prijateljski nastrojeni prema gostima bez obzira odakle dolaze jer dok Srbija bude domaćinska kao što jeste bićemo jedna od omiljenih destinacija Evrope a polako i celog sveta - zaključuje Željko Petrović.
Na hiljade proizvođača suvenira
Pre dvanaest godina svega dvadesetak proizvođača se bavilo izradom suvenira, danas njihov broj je je preko dve hiljade! Suveniri od stakla, keramike, drveta, od tekstila, magneti, privesci, sitni suveniri, aromatični, liciterska srca, čokolade, knjige, nakit, razglednice, mape, posuđe, muzejski suveniri...
Po obilju i raznovrstnosti suvenirske ponude ni malo ne zaostajemo za svetskom. Uglavnom su to porodične manufakture. Suveniri ne samo da mogu da se kupe direktno na štandu, već je sve raspostranjenija praksa da se nude i na onlajn prodaji. Tako im je tržište ceo svet.
Uspomene koje mogu da se stave u džep
Na tržištu suvenira u Srbiji, SerbiaArt postoji osam godina, a u Crnoj Gori su pristutni čak dve decenije. Kako kažu rade za turiste i žive od njih, jer oni su njihovi glavni kupci. A na ovom tržištu itekako je živo i prisutni su trendovi. Poslednjih godina, turisti više traže jeftinije suvenire. Ranije je i bilo i poružbina narodnih nošnji, a danas se odlučuju za uspomene koje mogu da se stave u džep, manjih gabarita i cene.
- Raduje nas što je sve više turista, a biće ih jer Beograd se sve više otvara - kaže Dragana Popović iz SerbiaArta.
U ovoj porodičnoj firmi, upošljavaju i dizajnera, a kako ističe naša sagovornica mogu da u svakom trenutku naprave i suvenir za bilo koju destinaciju, čak i u malim serijama.
Svako sa dobrom idejom može da zaradi duplo od uloženogNa pitanje ko bi danas mogao da zaradi od suvenira, Dragana odgovara:
- Svako ko ima ideju, ima bilo koji zanat, umešan je nešto da uradi, može da se bavi izradom suvenira. Ovaj posao može da se bavi od kuće, a ulaganja su minimalna, nekoliko stotina evra. Naravno što je suvenir luksuzniji veća su investicije, ali one se brzo isplate, a zarada bude dupla od uloženog.
SerbiaArt međutim suočava se sa problemom, mnogi kopiraju njihove suvenire, zaštita ideje na postoji.
- Ipak, uspemo da se zaštitimo našim kvalitetom, poslovnim odnosom i mrežom maloprodaja - kaže Dragana Popović.
Stranci vole srpski srednjovekovni nakit
Ono što stranci najviše vole je srpski srednjovekovni nakit, žensko i muško prstenje, predmeti koji imaju trunčicu misterije balkanskog nasleđa. Zanimaju ih i kupuju eksponati vinčanske kulture. Strancima i domaćim turistima zanimljiva je i grnčarija iz Zlakuse, pirotski ćilimi, damast iz Bezdana, filigrani. I mali predmeti imaju svoju nemerljivu vrednost za putnika namernika, jer oni nose duh gradova i Srbije.
Čuveni "srpski cepter" grnčarija iz Zlakuse
A malo je nedostajalo da vekovni zanat, koji je hranio Zlakusu kod Užica, iščezne između talasa novotarija i dima fabrika u kojima je ovdašnji narod, zapostavljajući grnčarske točkove i pradedovsku tradiciju, tražio uhlebjenje. Do pre dvadeset godina tek poneki zlakuški majstor lončar bavio se zanatom koji je nekada hranio selo, a danas je takvih mnogo više čiji se lonci, šerpe, sačevi prodaju pod neformalnim brendom "srpski cepter".
Receptura se čuva od davnina – materijal sačinjen od gline i minerala kalcita, zvan "vrsta", formom "kobasica" spiralno se zida na grnčarskom kolu. Izvajani predmet se kasnije predgreva u sušari a potom peče na otvorenoj vatri, na temperaturi od 700 stepeni. Kao takav jedinstven je u svetu.Posao za dopunu kućnog budžeta
Devedeset i neke u tek ponekoj kući u Zlakusi majstori vrteli su se grnčarski točkovi sa realnom pretnjom da zauvek stane. A onda obrt – jedno po jedno domaćinstvo počelo se vraćati izradi keramičkog posuđa.
- Oko 20 domaćinstava se bavi grnčarijom, u svakom od njih su otpilike po dva majstora. Nije ovo posao od koga može da se živi, ali može doneti solidnu dopunu kućnog budžeta. Asortiman na veliko prodajemo u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i u svim većim gradovima, a na malo na magistralnom putu kroz Zlakusu, - kaže Velimir Šunjevarić, grnčar iz Zlakuse.
Zlakuška keramika pod zaštitom UNESCO
Zasluge za spas grnčarstva po zlakuškoj tradiciji pripisuje se akademskoj vajarki Sofiji Bunardžić. Njen projekat "Međunarodna kolonija umetničke keramike Zlakusa", poketnut 1995. oživeo je lončarske radionice. Zapravo, stari zanat se očuvao zahvaljujući umetnosti. Vajari koje svake godine iz celog sveta dolaze u Zlakusu da spoznaju ekskluzivnost zlakuške tehnike, podstakli su i lončare da se vrate tradiciji.
- Majstori prave lonce i šerpe, a mi umetnička dela. Naš postupak izrade je isti kao i tradicionalni sve dok predmet ne siđe sa grnčarskog kola. Tada mi umetnici nanosimo boje na keramiku, a pri vađenju iz otvorene vatre je prskamo brašnom čime dobijamo dobru estetsku površinu tako da umetnički rad deluje kao iskopina – kaže Sofija Bunardžić.
"Srpski cepter" uskoro bi mogao pod "kapu" svetske kulturne baštine. Ministarstvo kulture pokrenulo je postupak da se zlakuška keramika zaštiti kod UNESCO. Pod zaštitom bi se našlo ne samo posuđe, već i umetnička Kolonija, ali i program Umetničke škole iz Užica čiji nastavni program čuva zlakušku tehniku i kao zanat, i kao spoj umetnosti i tradicije.